Зашто је званичник покренуо...?

Живот адвоката је пун изненађења. Посебно у Пољској, посебно последњих година. Тешко је предвидети да ли правила која важе данас, сутра или прекосутра неће законодавац бацити на сметлиште историје. Ово се односи како на велика питања, назовимо то системска, тако и на она мања, релевантна само за појединачне индустрије или клијенте. Како су Римљани говорили – правда јесте постојан и непроменљив спремност да се да оно што коме припада. Упркос томе, пољски законодавац, стално мењајући прописе, даје предност максими у односу на римску правну мисао панта рхеи све тече...

Као да то није довољно, врло слична, готово идентична одредба, која изражава универзално и – наизглед – једино разумно правило, може у једном чину имати другачије значење него у другом. Пример такве ситуације је чл. 84 § 1 Кодекса понашања администрација и чл. 278 § 1 Кодекса понашања грађански. Не улазећи у стилске разлике, њен садржај је, најједноставније речено, следећи: ако је за утврђивање дате околности потребна посебна знања, која превазилазе ниво општег знања, суд или орган управе треба да консултује вештака. Чини се да је очигледна последица да садржај мишљења вештака треба да буде обавезујући за лаика који га налаже. Али јесте ли сигурни?

Док је у парничном поступку тачно да суд не може да "неверује" мишљењу вештака (за радознале - види судску праксу која се цитира под ставком), у управном поступку то није тако очигледно. Како је указао Врховни управни суд у пресуди од 17. јула 2020. године, бр. акт ИИ ОСК 2979/18, ако се орган не слаже са закључцима мишљења, треба да се позове на налазе института и да образложи зашто му исти нису прихватљиви или да прихвати доказе из вештачења ради разјашњења сумње. Из наведеног произилази да је, уколико из неког разлога орган не дели мишљење института, довољно да у одлуци образложи зашто сматра другачије. У истом правцу иде и Врховни управни суд, само „више“ у пресуди од 17.07.2020. ИИ ОСК 448/20, где Суд директно наводи да орган није везан мишљењем вештака што значи да процењујући га, може га и сматрати тачним и дисквалификовати га и усвојити другачије мишљење – сопствени, заснован на науци или искуству.

Да буде интересантније, исти суд је у својој пресуди од 04.11.2021. Закон ИИ ОСК 462/21 наглашава још једну разлику у односу на парнични поступак. Како Суд указује, вјештачење није једини начин да се утврде чињенице када је за овај задатак потребна посебна знања. У таквој ситуацији, орган управе, за разлику од обичног суда, своју одлуку може засновати на другим доказима.

Укратко, ауторитет:

– не мора да прихвата доказе из вештачења, чак и када су за решавање предмета неопходна стручна и специјалистичка знања,

– ако дозволи такве доказе, не мора на њима да заснива своју одлуку – може слободно да расправља са вештаком, удобно седећи у фотељи за столом.

Питање зашто је законодавац оставио државном службенику много више слободе него судији, остављам без одговора.

Примери одлука:

1. Пресудом Врховног суда од 20. априла 2022. године, спис бр. И НСНц 45/20: „Суд крши чл. 233 ст. 1 Законика о парничном поступку, аргументовање у сфери захтевања посебних информација са закључцима вештака без допуњавања става вештака који су дали различита мишљења, или без консултације са другим вештаком. Када су у предмету потребне посебне информације, суд не може одлучивати против мишљења вештака.”
2. Пресудом Апелационог суда у Шчећину од 03.03.2022. акт И АЦа 819/21: „Мишљење које износи процене користећи посебне информације не може бити оцењено од стране суда у слоју који се тиче изнетих научних ставова или специјалистичких знања, чак и ако чланови већа имају таква сазнања.“
3. Пресуда Апелационог суда у Бјалистоку од 28. фебруара 2019. године, спис бр. И АЦа 49/18: „Доказ из вештачења у судском поступку је једини начин за добијање посебних података неопходних за решавање и не може се заменити другом доказном радњом. Дакле, подривање доказне вредности мишљења довођењем у питање посебних података на које се вештаци позивају, или извођење даљих закључака из таквог мишљења, на основу информација ове врсте, због садржине чл. 278 ст. 1 Законика о парничном поступку може се извршити само узимањем доказа из допунског мишљења истих вештака или из мишљења другог вештака.”
4. Пресудом Врховног суда од 13.09.2016.године, спис бр. акт И УК 344/15: „Ни у ком случају се мишљење вештака, које није убедило суд, не може проверити, а посебно дисквалификовати, без употребе специјалистичког знања.
5. Пресудом Врховног суда од 31. јануара 2008. године, спис бр. бр.ИИ ЦСК 408/07: „Посебне информације из суда, чак и ако се односе на упућивање на релевантну литературу, не могу представљати основ да се мишљење вештака признаје као погрешно и да се одлука заснива на тим подацима. Приликом оцењивања мишљења вештака, суд не може заузети другачији став од оног у мишљењу, на основу сопствене оцене чињеничног стања. Другачије опредељење може се донети само на основу другог мишљења, ако је оно уверљивије и свеобухватније представља питање које изазива сумњу.

Овај унос садржи опште информације о правном питању о којем се расправља. То не представља правни савет или решење за конкретан случај или правни проблем. Због јединствене природе сваке чињеничне ситуације и варијабилности правног статуса, препоручујемо да потражите помоћ од наше адвокатске канцеларије како бисте дали правни савет.